Galerija DAR MAR, Kralja Petra 44, 11000 Beograd | tel: +381 (0)11 2634 799 | e-mail: darmargallery@gmail.com
Milan Stašević
Fantastika kuće
16. maj - 19. jun 2010.

Svako «post» i «neo» doba u umetnosti (a kao takvo bi se moglo shvatiti svako doba posle antičkog) težilo je da iznađe nekakvu teoriju kojom bi opravdalo svoju ponavljačku ili nastavljačku prirodu, poput neo-antičke renesanse koja je u humanističkoj teoriji umetnosti pronašla argument da inventio ne znači napraviti novo, već složiti staro na nov način. Ovo bi ujedno mogao da bude i početak jedne priče o istoriji umetnosti, sagledanoj iz današnje pozicije još jednog post-doba. U tako shvaćenoj istoriji umetnosti, samo jedna priča naizgled izlazi iz diskursa – priča o modernističkoj umetnosti, započetoj negacijom predmetnog i pojavnog, priča o slici koja je paralelna sa prirodom, te samim tim originalna i autentična, priča o slikarstvu koje traži svoju nezavisnost od svega drugog osim sopstvene prirode. Istu tu priču Milan Stašević na svojim slikama već decenijama unazad dekonstruiše, pokazujući da je ona, zapravo, postavljena na nevažeći osnov, te da originalnost ne postoji; da je u svest ili podsvest umetnika urezano, ukorenjeno znanje o svim prethodno naslikanim slikama, od pećinskih do renesansnih ili modernih, i da ne postoji takav gest koji bi to znanje mogao eliminisati.

U ciklusu nazvanom «Fantastika kuće», Stašević predstavlja seriju slika na kojima se, na uniformnom fonu, nižu piktogrami slični onima koji već dugo naseljavaju njegove slike, i kojima je zajednički motiv kuće, ponovljen na svim platnima. Ono što je na njima tako zavodljivo (zavaravajuće) jeste privid imaginarnog i oniričkog. Privid, zato što ove slike nisu delo naivnog umetnika koji svoju maštu prenosi na platno, već su delo jednog savremenog slikara koji vrlo dobro poznaje aktuelnu umetničku problematiku. Reminiscencije naivne umetnosti ovde se mogu sagledati iz pozicije Gogenovog shvatanja umetnika kao «civilizovanog divljaka», pozicije koja je sama po sebi citatnog karaktera. U kontekstu ovde prikazanih Staševićevih slika, naivno slikarstvo se sagledava kao možda jedini autentičan slikarski izraz, koji međutim nije predmet uredno složene, vešto iskonstruisane, dijahrone, i u svakom smislu lepo oblikovane, klasične istorije umetnosti, dakle one istorije umetnosti koja počiva na (prevaziđenoj) modernoj ideji nastavljanja i progresa.

Zajedno sa motivima čije se poreklo može tražiti u naivnoj umetnosti, mestimično se mogu prepoznati i pojedini motivi koji su preuzeti od pećinskog slikarstva, Pikasa, Miroa, Klea... Piktogrami se slažu u jednu rascepkanu, pluralnu, divergentnu – postmodernu? – istoriju umetnosti, koja je prosuta, razbacana po slici naizgled bez ikakvog reda. U pitanju je jedna promenjena istorija umetnosti, knjiga čije su stranice ispremeštane, presložene zarad jednog drugačijeg sagledavanja, tako da se jedan detalj Pikasove slike našao tik pored nekog praistorijskog lovca ili nekog detalja izmeštenog iz konteksta naivne, marginalizovane umetnosti, koja sada konačno može da stoji rame uz rame sa Gernikom. Svakako, u pitanju je jedan tipično postmodernistički postupak citiranja, potpuno legitiman u savremenom slikarstvu i svakom drugom vidu umetničkog izražavanja. Tim pre iznenađuje što na svakoj od ovih slika dominira motiv kuće, motiv koji ne pripada ni Pikasu ni Mirou ni pećinskom slikarstvu, već je autentičan, Staševićev motiv. U pitanju je kuća slična kolibama koje je umetnik slikao sedamdesetih godina prošlog veka, koja se neretko pojavljivala na njegovim slikama, ali koju umetnik sada prvi put postavlja kao centralni motiv i temu svoje izložbe.

Legitimnost citata je, dakle, neupitna, ali šta se zbilo sa originalnošću? Zar nije ona, nekada imperativna, sada proterana iz slike? Stašević izvlači jedan motiv koji je nekada za njega bio autentičan i izvoran; poigravajući se sa njim, i citirajući samog sebe, on ga lišava prava da bezbedno počiva u istorizaciji «početka opusa». U terminološkom rečniku teorije postmodernističkog slikarstva, ovaj bi se postupak mogao podvesti pod pojam «autocitata». Posmatran, međutim, u kontekstu Staševićevog celokupnog opusa, ovaj autocitat predstavlja još jedan korak dalje u dekonstrukciji mita o originalnosti. Postupkom prethodno primenjenim na celokupno viđenje istorije umetnosti, umetnik interveniše post-factum na kontinuitetu sopstvenog rada, odričući mu mogućnost da bude sagledan u hronološkim kategorijama, kao i kategorijama progresa ili regresije, koje sve spadaju u rečnik moderne (modernističke) umetnosti.

Staševićevo slikarstvo pripada vremenu i poziciji postmodernizma, ali za umetnika ta pozicija može podrazumevati mnogo više od antagonizma originalnost-citatnost, ili moderno-postmoderno. Njegove slike nemaju jedno privilegovano značenje, već je u njima istina zamenjena istinama. Staševićev kompleksan opus predstavlja izazov, a ne žrtvu teorijskih ili istorijskih sagledavanja, pokazujući tako stav koji sve više postaje neophodan u savremenoj umetnosti: paradigmu osvešćenog, racionalnog umetnika koji svojom teorijom iskušava teoriju, a svojim viđenjem istorije - istoriju umetnosti.

 

Ivana Benović