NAČELO PROMENE
Slike na pleksiglasu Saše Marjanovića
Osam slika, rađenih uljem na pleksiglasu, ističu promenu, traganje i eksperiment kao presudne poticaje u stvaralaštvu Saše Marjanovića. Vođen neprekidnom voljom za menjanjem i samoprevazilaženjem (voljom koja ga, za sada, najbolje čuva od zamki rutine, manira i autopastiša), ovaj umetnik kao da instinktivno sledi Ničeovo metaforično upozorenje: Zmija koja ne može da skida svoj svlak, propada. Radeći uljem na pleksiglasu, na dve ili čak na tri površine, u nekoliko planova koji se naknadno sklapaju u celinu slike, Marjanović na posve originalan način demonstrira značaj spoljašnje svetlosti (kao i mraka) u formiranju našeg likovnog doživljaja. Primetićemo da u slikama u boji spoljašnje svetlo, prirodno ili veštačko, daje konačnu i zauvek protejsku formu ovim radovima – tako da ih uvek doživljavamo drugačije, zavisno od ugla posmatranja i svetla koje na njih pada. I kao što se filmska projekcija, koja sadrži 24 sličice u sekundi, temelji na tromosti ljudskog oka, tako se i ovde utisak slike gradi na optičkoj varci i na nesavršenosti našeg čula vida da tu iluziju uoči. (Tu su i veze sa aktuelnom tehnologijom i estetikom 3D animacije i ta tema bi, verujem, zahtevala poseban pristup Marjanovićevim slikama.)
Eksperiment se, međutim, na ovim delima ne iscrpljuje u pukom poigravanju formom. Istraživanje materijala i njihovih optičkih mogućnosti otvara u svakodnevnim prizorima prostor za nadrealno i natčulno – a taj spoj je sigurno jedan od prepoznatljivih motiva u slikarstvu Saše Marjanovića. Devojčica sa makazama ispred žive ograde, sa tankim pojasom neba u pozadini, ili profil druge devojčice koja posmatra sebe u ogledalu i kojoj nečije ruke nameštaju pletenice u kosi – ovi naizgled obični prizori, zahvaljujući neprekidnoj igri svetlosti i senke, postaju tajnoviti, nalik Heraklitovoj reci u koju ne možemo dva puta kročiti jer ona nikada nije ista. Promena je njeno načelo. I dalje, na tragu paradoksalne logike, Marjanovićev slikarski eksperiment približava nas intuitivnoj spoznaji zen-filozofije i haiku poezije o potencijalnoj beskonačnosti svakog neponovljivog trenutka našeg bitisanja.
Srđan Vučinić
