Procesija
 
Poslednjih nekoliko godina Mihael Milunović kontinuirano radi na  seriji crteža i slika koje idejno najšire razvija oko pitanja kolektivne iskustvenosti  različitih aspekata  ustrojstava, ideoloških konteksta, vrednosnih sistema, dinamike i simptoma društveno - političkog prostora današnjice.  Recentna  ostvarenja, kojima pripada i najnovije izloženo delo „Procesija“,  nastavak su autorovih dosadašnjih tematskih fokusa  čija referentna tačka ostaje realnost, ali sagledana u dimenziji njenih konstantnih ambivalencija i paradoksa. Intrigiran najpre onim  manje vidiljivim, senovitim  mehanizmima, poretcima i odnosima u kojima se uspostavlja i produkuje stvarnost, Milunović nastoji da otkriva i istraži brojna naličja savremenog sveta. U tom smislu  kao kreativna polazišta ce mu poslužiti temeljna proučavanja i uvezivanja znanja iz oblasti društvene i vojne istorije,  mitologija, religija,   umetnosti, nauke, sfera popularne i masovne  kulture.  Tu je zapravo i ključ razumevanja Milunovićevih dela koja pre svega funkcionišu u spletu referenci, mreži trajnih uodnošavanja i zapleta značenja i simboiličkih potencijala predstavljenih vizuelnih sadržaja. Asocirajući na prvi pogled na nadrealizam i metafizičko slikarstvo, Milunovićeve slike, kako u tekstu “Mesta fikcije”  objašnjava  istoričar umetnosti Dejan Sretenović,  nisu nadrealne “…već samo koriste vizuelni kôd nadrealizma kako bi podrile i reartikulisale veze između znakova i slika, slika i vremena, znakova i društvenog prostora koji uokviruje postojeći smisao realnosti”.   Enigmatski karakter uprizorenih situacija i događaja ovde reflektuje i naglašava svu složenost onoga sto ostaje  nas opšti doživljaj manifestovanja pojavnosti, konstatnih preoblikovanja njenih istina, obeležja i zakonitosti. U jukstapoziranju i inverzijama konotativnih oznaka i slojeva  pažljvo biranih vizuelnih elemenata i motiva autor pronalazi izraz suptilnih pronicanja u mizanscen pojava, procesa, relacija koja vrednosno i značenjski određuju ili se uspostvaljaju u širokom polju socio-istorijskih zbivanja i tokova. Kroz specifičan slikarski jezik, koji bi se najpreciznije mogao definisati  kao stilska i formalna interpretacija grafičkih prikaza retrofuturističkih i alternativnih svetova  u stripovskoj i pulp literaturi, Milunović i dodatno akcentuje tematske sadržine svojih likovnih celina. Prizvuk fantastike njihovih ambijenta posmatraču treba zapravo da otvori vizuru u kojoj će ga veze prizora poput, ovog puta, čuvene Le Korbizijeove Maison Citrohan poduprte Brankusijevim Beskrajnim stubom ili neme nedefinisane procesije u mimohodu pored misterioznih lobanja, uvoditi u priču o suštinskoj prirodi civilizacijskog progresa, o pervertiranosti ideoloških koncepcija, snovima i katastrofama društvenih i političkih utopijskih projekata, o manipulaciji našim željama i strahovima, prošlosti i večitim vizijama ljudske zajednice  o blistavoj budućnosti.